.

РЕВИЗОР НАШ НАСУШНИ


(да нас увек и свуда подсећа од ког смо материјала саздани и да вук длаку мења али човек своју нарав никада)
На горе речено су нас овог лета дивно подсетили глумци Лесковачког културног центра, играјући ,сад већ, архетипски комад Николаја Гогоља који је означио прелаз из једног доба у друго и пресудно утицао на генерације потоњих писаца, на свим меридијанима, а у Србији посебно на Милована Глишића и Бранислава Нушића.

Од почетка премијере, тог 7. јуна, видело се да режисер зна шта хоће и да се млади и талентовани лесковачки глумци максимално труде да нам приближе и растумаче гениозне ликове једне епохе која се у модерној интерпретацији потупно уклапа у савремени амбијент и после сто педесет година. Раскошни и богати костими у потпуности су одсликали карактер и темперамент ликова. Начелник је у пижами окићеној медаљама, госпођа мама у китњасто-сензационалистичкој хаљини, градски функционери у складу са својим положајима а спахије у црно-белој комбинацији супротног распореда. Сведена и једноставна сценографија даје сасвим довољан оквир за ерупцију емоција и метеж који следи али редитељ користи и целу салу као простор којим глумци дефилују.

4

Одмах да смо начисто: очигледно је да убедљивост и ефектност ове изведбе почива на самоувереном и зналачком потезу режисера који је вешто укомпоновао све ове елементе, он је диригент који се не види у тами али ипак онај који све време диктира темпо и одржава висок ниво концентрације и посвећености ансамбла. Сцене се филмски или стриповски брзо смењују, кадровима све време доминира, чак аланфордовска мимикрија и концептуалност. У ту сврху је и шминка карикатурално подређена изразима и мимици коју изражавају глумци. Дакле све је предимензионирано, управо зато што повезује два потпуно различита доба али се издиже изнад временских и просторних граница и постаје оно што је универзално и свевременски.

5

Ненад Стаменковић се сјајно снашао као градоначелник, вешто балансирајући између подаништва и силеџијства, час ускачући у једну, час у другу кожу, у зависности да ли је ловац или жртва, господар или поданик. Он нам доказује како постепено али сигурно похлепа за влашћу уништава разум, то изискује велики труд и енергију али је на крају вредело. Његова супруга коју игра Бојана Стефановић, одлично је структуирала свој наступ од изгледа до тог надобудно-кокетног и сујетног понашања које ми знамо по Живки, госпођи министарки. Она је веран партнер свом прождрљивом сапутнику, континуитет његове деформације у женској верзији. И Бојана се на сцени креће и понаша као искусни доајен несебично изгарајући на даскама. Њихову кћи, врцаво и размажено дериште, девојчурка који верно пресликава морални и интелектуални пад својих родитеља, луцидно је и крајње љупко одиграла Милица Ивковић. Милицу и Ђорђа Ристића, вероватно најмлађе чланове овог ансамбла, чека сјајна и дуговечна глумачка каријера јер је почетак тако обећавајуће интригантан. Обоје имају неку харизму која је увек изнад или испред њих, било да је то чар осмеха или снажна артукулација гласа или достојанствен стас. Условно речено, улогу главног јунака, прототипа свих хуља, хедонистички простачких протува, тумачи Милош Антић. И Милош је као претходници млад за овај тежак задатак али ипак фантастично дочарава овог неуротичног хистерика и хвалисавца који безобзирно позајмљује новац, удвара се и мајци и ћерки истовремено, и на крају одлази без икакве гриже савести или кајања. Већ поменути, близаначко приказан пар, Допчински-Бопчински разиграно и надахнуто су одглумили Никола Станковић и Мирослав Мијатовић. Утисак је да, као што се њих двојица савршено поклапају у антагонизму и дисхармонији, тако је, у ствари, цела ова екипа специфичних појединаца наступила као један, готово као да је у питању монолог, као да није у питању један од најзахтевнијих и најкомплекснијих текстова у историји театра. То јесте заслуга тренера али је у питању и њихова даровитост, ентузијазам и полет. То њихово заједништво и елан су можда највећи добитак ове представе и залог за будуће изазове и још веће успехе. Овом седмојунском су велики допринос дали и Жарко Митић, корумпирани и доминантни представник судске власти као и Марко Жунић, управник болнице у којој су болесници задња рупа на свирали.

Аt last but not the least, како би рекли Енглези, споменућемо најкомичнијег глумца који носи на својим младим плећима чак две запажене и захтевне улоге. И стално укомираног директора поште и слугу Осипа приказао је Немања Станковић, необично подсећајући и алудирајући на гегове чувеног Јове Радовановића. Та предимензионирана карикатуралност и гротеска његовом ће појавом бити и запечаћена. Ако су шминка, музика, костими најавили овакву опредељеност редитеља онда је Немања просто изнео овај дискурс до крајњих граница.

2

И на крају треба похвалити беспрекорну огранизацију премијере, од билтена, специјално прилагођеног фанзина који је сваког госта чекао на седишту до домаћинске атмосфере на изласку из зграде. И још једанпут треба издвојити режисерско умеће и квалитет Дарка Злопорубовића чија нас је интуиција и обдареност још једном окупила око вечито актуелног Ревизора без кога не би било ни Булгакова, ни Достојевског а ни Бранислава Нушића.

Аутор: Даниел Јовановић

Карте

  • 1.jpg
  • 3.jpg

Наш YouTube канал

YouTube logo

Пријава за "Strings"

 

 Strings 2017   A3   MASTER

strings prijava

YouTube

НАШЕ СТВАРАЊЕ

ns banner 2

Преузмите наш лого

ЛИКОВНИ КОНКУРС

likovni poziv

Мапа